О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

9. 11. 2016.

Замислите да сте у Енглеској 1348. години

Да ли се икада запитате како је било живети у времену када је црна смрт харала старим континентом? У првом таласу куга је "покосила" половину становништва скоро у свакој држави. Откријте како се ова болест ширила, како је и убијала становништво, али и какве је поселедице оставила на оне који су је преживели.

Илустрација: Pixabay/Donations_are_appreciated


Повратак у прошлост


Почетак је месеца јула 1348. године. Замислите да сте сељаци/сељанке који/које живе у некој од варошица енглеске грофовије Самерсет. Сматра се да живите комотно јер већина ваших суседа нема, као ви, две велике просторије са камином и каменим димњаком између њих. Богаство ваше породице долази од скормне фарме оваца (коју чини више десетина њих), односно продаје вуне ових племенитих животиња сваког пролећа.

Наравно, не поседујете ваше земљиште него морате плаћати кирију локалном манастиру у чијем је власништву пашњак и да део свог руна дате њима као порез на приход. Међутим, квалитет вашег руна је веома добар и ви ћете га продати по доброј цени на тржишту.

Ваша породица поседује башту изa куће у којој је засађено сезонско поврће, а тик уз њу налази се и ваш свињац и кокошињац. Гајењем ових животиња ви сте обогатили своју свакодневну исхрану која се углавном састоји од хлеба и супе. Најчешће једете супу од зрна јечма, лука и по неког коренастог поврћа које може да се складишти током целе године.

У браку сте и имате четворо здраве деце која такође доприносе раду на фарми, али помажу вам и у свим другим дневним пословима око кућанства. У цркву идете сваке недеље, а све остале дане напорно радите. Међутим, не жалите се на велики број радних сати јер ваша породица лепо живи у кући која је пространа и топла у варошици грофовије Самерсет.

Током једне вечере (док једете суви хлеб са козјим сиром и пијете слабо пиво) ваш најстарији син вас обавештава да је чуо застрашујућу причу приликом куповине сира на пијаци. Наиме, један младић од двадесетак година је стајао поред њега испред тезге са козјим производима и питао продавца ако би могао да преспава у шупи иза његове куће. Рекао је да долази из лучког града Вејмута и да је једва избегао здрав од тамо јер се појавила мистериозна болест која има смртни исход.

Продавац и ваш син су са зебњом слушали причу младића, сведок ужаса, који је задесио његов град. Рекао је да је све почело доласком трговачког брода из Француске. Ниаме, међу групом морнара који су сишли са брода у потрагу за пивницом био је и један младић који није стигао даље од докова. Пошто се срушио на под локално становништво га је унело у оближњу радњу и ставило га у један кревет који се налазио у магацину.

Несретни човек је стално јаукао док му је зној преливао чело. Уз помоћ свеће присутни мештани су приметили велики оток на болесниковом врату. Био је то црвени ужарени круг пречника сребрног новчића. Када је трговац уклонио болесникову кошуљу биле су видљиве сличне ране у пределу пазуха, само што су биле величине јаја и знатно тамније ( преливале су се из љубичасте у црну боју).

Власник трговине је дао све од себе не би ли се болесник осећао боље. Држао му је главу да би могао да испија пиво и топлу супу, а и покрио га је најбољим вуненим ћебетом. Међутим, болеснику није било боље. До поноћи је већ почео да повраћа крв док је био преливен знојом и тресао се од језе. Трговац и његов шегрт су потом уклонили ћебе и буквално остали без текста када су видели да се широм болесникових груди налазиле тамне флеке.

До јутра, болесникови нокти су постали црни и дисање му се знатно отежало. Средином дана несретни странац је пао у кому, па је власник радње послао свог шегрта по свештеника. Чим је стигао, свештеник је очитао молитву над болесником и напустио радњу. Када је пао сумрак изгледало је као да се болесник бори са нечим у дубоком сну. А онда је одједном престао да дише.

После пар дана од поменутог трагичног догађаја, разболели су се од исте болести и трговац и његов шегрт. Баш као и код морнара, прво се појавио оток на врату, испод пазуха и на препонама. Отеклине су прелазиле у црвену, љубичасту и на крају црну боју. Како су се боје мењале ка тамнијој, тако је особа постајала све више болесна. Обојица су били прекривени знојем и имали дрхтавицу, а на крају су баш као и морнар повраћали крв.

Болест се потом раширила по читавом Вејмуту.  Сви су имали исте симптоме и углавном су болесници од тајанствене болести умирали након два дана, а неки би издржали и четири дана која су била пуна агоније.

Младић, који је испричао ову језиву причу вашем најстаријем сину, након што је болест "покосила" његове родитеље и млађу сестру, узео је шта је могао из породичног дома и кренуо што даље од луке.

Не можете да верујете шта вам је ваш првенац управо испричао и успут вам кроз мисли пролази разговор са једним трговцем вуне из Холандије од пре пар месеци. Холанђанин је такође причао о овој мистериозној болести која је харала градовима и селима у Италији и Француској. Сматрало се да је болест дошла у Европу преко италијанске луке Месина са брода које је претходно пловио (и заустављао се) дуж обале Црног мора. Када сте први пут чули приче о овој смртоносној болести, молили сте се да не дође у Енглеску, али сада је она ту и обузима вас страх.

Овако се болест шририла Европом (Аутор: Andrei nacu)


Велика смртност од 1348. до 1350. године


Оно што је постало познато као црна смрт, заиста је стигла из Азије (у којој се појавила још око 430. године пре нове ере) у Европу преко лука Месина на Сицилији. На броду који се искрцао у италијанску луку 1347. године било је на десетине мртвих морнара и оних који су били на самрти. Локалне власти су убрзо потом донеле одлуку да бродови моментално напусте луку, али било је прекрасно. Са бродова су већ бачена ужад која су причвршћена за докове дуж пристаништа. Пацови и мишеви са бродова су уз помоћ ужади стигли до копна и зараза је почела. Треба напоменути да су ови глодари били присутни у великом броју у свим средњовековним градовима Европе и уз помоћ њих се свака болест лако ширила, па и куга.

Људи су у то време ретко мењали и куповали одећу, а посебно у већим градовима су живели  окружени прљавштином. Ту се људски отпад рутински бацао на улицу и био је рај за пацове и мишеве. Након што би се "гостили" трулом храном сакрили би се у амбаре под сламу или  ћебад, те би се њихове буве лако преносиле на људе. Ујед бува до куге је сматран безопасним и био је веома честа појава у средњовековним градовима и селима.

Познавање микроорганизама није постојало 1300-их година, а људи нису имали ни у најлуђим размишљанима идеју да су буве пацова главни узрок што се болест тако лако шири старим континентом. Пошто је религија била веома присутна у средњовековном друштву сви су одмах оценили опаку болест као гнев Бога над људским грехом. Неки су чак кривицу нашли у Јеврејима и хендикепираним особама, па су често због тога несретне поменуте групе људи биле осуђене и убијене. Међутим, знало се да се болест преноси са човека на човека. Читава села су се налазила у карантину, кад би се болест појавила, у нади да се тако зараза може зауставити. Међутим, глодари се нису могли ставити у карантин, па је болест лако налазила пут до следећег села или града. Због свега тога било је доста случајева у којима би муж напустио заражену жену или пак родитељи оставили своју болесну децу.

Велика невоља за људску психу, поред болести. била је та и што су људи били дубоко религиозни. Болест се ширила брзо па већина људи на самрти није могла да искаје своје грехе. Да несрећа никад не иде сама, говори нам чињеница да су морали и након смрти бити покопани у масовне гробнице без свештениковог присуства. Црква је овде профитирала јер је обред сахране у овом добу добро наплаћивала. Свештенство је чак издало указ којим се окајање греха може чинити у исповести особи која је поред вас при умирању, било да је она свештено лице или не. Било је свештеника (веома мали број) који су без обзира на све помагали болесницима и учинили им благословене последње тренутке живота. Одржавали су обреде над преминилума без узимања новчане надокнаде за то.

Средњовековно европско становништво је чврсто веровало да је појава куге почетак краја света. Тако су цркве и капеле биле препуне људи који су молили за спасење. Остали су се опијали по кућама и пивницама док им не би нестало алкохола или новца

Црна смрт (тада позната под називом "куга" и "велика смртност") кретала се од места до места, остављајући више од половине становништва у агонији. Нека села су потпуно напуштена и никада више нису заживела, док је из већине градова становништво бежало због прљавштине која је владала у истим (па самим тим и пацова који су били свуда). Све је то утицало на нестанак радне снаге у скоро свим европским државама. Међутим, целокупна ова ситуација ишла је у корист сељаку и помогла је да се поново обликује средњевековно друштво.

Током овог периода уметнос нестаје, а звалдала је поново неписменост. Једноставно, људима је било само до тога да остану здрави или да се излече.

Фото: Pixabay/herbert2512

Опет сте ви ту: Последице куге


Средина јануара је 1350. године. Куга која је разорила вашу земљу и варошицу је напокон утихнула. Троје, од ваше четворо деце, је постало жртва ове опаке болести и сахрањени су у масовној гробници ван ваше варошице. И даље свако вече молите да буду прихваћени у рај јер је остао мали број свештеника у парохији да би над вашом децом обавили последњи обред. Гледали сте како једно за другим упадају у канџе куге. Прво су се појавиле болне израслине, затим знојење и дрхтавица, повраћање крви, црне флеке и на крају је додир смрти изгледао као додир анђела да све те муке нестану. Само се један ваш син, који је такође био болестан од куге, чудом опоравио и преживео.

Ваше стадо оваца је преживело, иако се мало разредило због немогућности да се бринете о њима док је у вашу породицу и варошицу "ушетала" куга. Срећни сте што сте имали да купите семе за усев од продаје вуне прошлог пролећа, а и што у остави имате залихе коренастог поврћа, јабуке и крушке које ће вам помоћи да се прехраните током зимских дана.

Половина становништва ваше варошице је страдала. Пијаце су празне јер се већина људи који су преживели окренула директној трампи робе не би ли остали живи. Многе куће су напуштене јер су сви чланови преминули или се одселили што даље од зараженог места, а након епидемије не желе да се врате. Те куће изгледају као куће духова јер ветар стално отвара и затвара прозоре и врата. У опатији живи само пар свештеника. Црквеним литугријама ретко кад присуствујете баш као и остатак преживелог становништва. Многи у варошици су изгубили веру у Бога, док други пак презиру моћ цркве да регулише оно што је остало од њихових живота.

Многи млади, здрави и кршни, су пешице напустили вашу варошицу јер су чули да се може добро зарадити у суседним местима пошто су толико јако била погођена кугом да им сада фали радна снага. Многим грофовима и свештеницима била је неопходна помоћ радне снаге не би ли хранили стоку, али и помоћ при сејању и брању биљака. Били су спремни да понуде посао уз смештај, а понекад чак и храну не би ли привукли младе из других општина на њихова имања јер у њиховој вароши их није било. (Тако да и сами закључујете да је од целе ове ситуације највећи профит управо имао сељак који је навикао на рад.)

Ако зима прође добро за ваше стадо, надате се да ћете на пролеће имати добру вуну. Чак иако платите кирију и дате део производње у порез, ви се надате да ће вам преостати довољно да купите јагњад не би ли повећали ваше стадо, а можда ћете чак запослити неког чобанина да брине о њима не би ли се ви фокусирали на усеве. На фарми до ваше више нема стада јер је црна смрт покосила власника и његову целу породицу још давне 1348. године. На уму вам је да добијете дозволу од парохије да користите и то земљиште за обраду. Тада би сте можда прикупили довољно сребрњака за школовање вашег јединог преживелог детета.

Живот иде даље. Они који су преживели велику смртност почеће да виде светлост у тами која их је задесила. Сељак ће из настале ситуације извући највише користи. Међутим, у сећањима свих остаће ужас и велика трагедија која их је задесила све до њихове смрти, а сама ужасна прича о црној смрти од 1347. до 1350. године живи и данас.


Нема коментара:

Постави коментар