Пре 2500 година у Античкој Грчкој спорт је био суров. Мало је спортиста могло преживети у тадашњим аренама, али слава победника била је велика колико и сам Зевс. 1959 године откривена је једна гробница у јужној Италији која нам је више приближила спортски свет Старе Грчке.
Археолози су на основу једног саркофага у Таранту открили много занимљивих детаља о животу једног професионалног спортисте из Античке Грчке. Наиме, у саркофагу су се поред добро очуваног скелета налазиле и четири богато украшене посуде, али и посуда са мирисом која је била симбол спортиста. Колико је било значајно ово откриће говори чињеница да је то једини откривени саркофаг једног спортисте из Старе Грчке.
Треба да знате, да баш као што је и данас, у годинама пре Христа спорт био опсесија већег броја становника јужног Балкана. На хиљаде људи је ишло да гледа спортска надметања. Веровали или не, и тада су постојале спортске звезде. У историјским изворима су сачувани записи о некима од њих, а ја ћу напоменути Леонидиса са Родоса и Сосрата из Сикиона. Први је на четири узастопне Олимпијаде победио у свим тркама, док је други био познат и под надимком Господин прст. Наиме, Сосрат је био познат као опаки борац, својим противницима би ломио прсте и тим чином би им окончао каријеру. Такође, био је победник на чак три Олимпијаде у најкрвавијем борилачком спорту.
У древном времену није било лако бити професионални спортиста. Уколико сте желели да вам спорт буде животно опредељење тада сте морали бити довољно богати да можете финансирати тренинг. Спортисти су морали да плаћају тренера, имају посебан режим исхране и довољно времена за тренирање. Тако да они никако нису имали времена за обрађивање земље или чување стоке. Спортисти су ишли од града до града, од фестивала до фестивала и живели су од спорта. Спортска надметања су у античком добу имала религијски карактер.
Један италијански форензичар, чија је специјалност проучавање древних костура, бавио се открићем из Таранта. Утврдио је да су зуби скелета били савршени, што у казује да је спортиста био веома здрав. Наиме, већина људи је у то доба јело житарице и поврће од којих су пропадали зуби. По структури костију утврђено је да се спортиста хранио плодовима мора и месом, илити високо протеинском храном, која је идеална за спортисте и данас. Био је висок нешто више од 167 cm и тежак око 72 kg.
Богаство пронађене гробнице пружа нам доказе да је пронађени спортиста био победник и велика звезда свог времена. Пронађене амфоре поред скелета, које су представљале оно што данас представља златна медаља, су доказ томе. Међутим, треба напоменути да поменуте амфоре нису са Олимпијских игара, већ са Атинских игри.
Атинске игре биле су место за доказивање не би ли се спортисти прославили пре Олимпијаде. Одржавале су се у част бога Дионисиса. Овде су се делиле веома богате награде. Победник би добијао панатејске амфоре. То су биле велике посуде, лепо осликане за ту прилику и биле су пуне уља. Око 45 литара уља је стајало у једну, а победник би добијао од 40 па до 100 таквих. Такође, сматра се да су слике приказане на њима представљале спортове за које су додељиване.
На основу тога можемо закључити да је спортиста пронађен на југу Италије био учесник пентатлона (односно петобоја) који је тада обухватао дисциплине: трчање, скок у даљ, бацање диска, бацање копља и рвање. На једној његовој амфори се налази слика бацача диска, а на другој скакач у даљ.
У Олимпији је женама био улаз забрањен док су трајале игре. Међутим, у историјским изворима стоји да је спартанска принцеза Кинеска била победник игара, а она је то успела као власник кочија и коња за трке. Њој није било дозвољено да крочи у Олимпију иако је била власница. Жене су имале своје такмичење у Олимпији - Херајам. Ове игре су биле у част богиње Хере и баш као Олимпијске игре одржавале се на сваки четири године. За разлику од јачег пола, оне су се такмичеле обучене.
Олимпијске игре одржаване су у част бога Зевса и спортисти су се такмичили наги. Било је забрањено такмичење спортистима који нису говорили Грчки језик. Локални свештеници су били судије и они су имали посебна места са којих су надгледали игре, а неки су се налазили и на самом терену.
Спортиста из Тарантина је по изучавању форензичара био добар у бацању диска, али не и копља. Такође, био је добар скакач и није учествовао у панкратиону и боксу, али јесте у рвању.
Занимљиво је да су скакачи у даљ у рукама пре скока држали нешто налик данашњим теговима, а да им је музика фруле давала знак када је време за скок. На британском универзитету у Лафбору вршено је истраживање, на основу пронађеног скелета, какав би антички спортиста био наспрам савременог. Наиме, после вишемесечног испитивања дошло се до закључка да спортиста исте грађе као антички би скочио 50 cm мање. Тако да долазимо до закључка да ни сва савремена технологија која омогућује спортистима бољи пласман није надмашила старогрчку.
Постојала су три борилачка спорта у Старој Грчкој. Први је панкратион и он је уједно био и најкрвавији. То је мешавина рвања и бокса, а једино је било забрањено гристи и избијати очи. У овој дисциплини се прославио поменути Сосрат из Сикиона. Током ових борби често је виђено гушење, ломљење руку и остале гнусне ствари, а сврха је била онеспособити противника. Други борилачки спорт је био песничење илити бокс. Није било ринга, рунди, нити једнакости. Често се борио неко од 100 kg са неким од 60 kg. Око руку се омотавала кожна трака, али не да би ублажили ударац, већ напортив да би га појачали. Циљ је био нокаутирати противника. Рвање је била најблажа борилачка вештина. Сврха је била бацити противника три пута на тло. Занимљиво је да није било дозвољено убити противника током борбе јер би тада били проглашени губитником.
У случају да после свих дисциплина и даље нема олимпијског победника, онда су се спортисти такмичили у спринту на 500 m. У Олимпији су и данас видљиви трагови одакле је трка почињала. Стари Грци су имали неку врсту направе од конаца која би спречила неког од спортиста да крене пре времена. У случају да се то деси, исти би био истучен и исмејан пред публиком. Што се тиче награде треба напоменути да се поред маслинове гранчице победнику додељивала и врпца од беле вуне.
Изгледа да је пронађени спортиста на југу Италије учествовао у тркама кочија. Међутим, сматра се да он сам није био возач већ да је био власник кочија и коња, па да је тако добио награду. Ово је била веома опасна дисциплина у којем слава није припадала тркачу већ власнику. Утрка је представљала микс моћи, богаства и политике. Ова дисциплина је била много опаснија него што ће бити после пар векова у Италији. Тркало се у круг арене, али између није постојала никаква препрека. Тако да би такмичари који падну са кочија или им коњи падну често остајали на месту мртви, јер се други такмичари нису "мучили" да их заобиђу.
Саркофаг атлете из Старе Грчке налази се у Арехеолошком музеју града Таранта.
У Античкој Грчкој није важио слоган да је важно учествовати, већ је било важно поебедити. Победник је могао бити само један, а пут до победе био је поплочан незамисливом суровошћу.
Уколико желите да сазнате занимљивости првих модерних Олимпијских игара онда притисните ОВДЕ.
Археолози су на основу једног саркофага у Таранту открили много занимљивих детаља о животу једног професионалног спортисте из Античке Грчке. Наиме, у саркофагу су се поред добро очуваног скелета налазиле и четири богато украшене посуде, али и посуда са мирисом која је била симбол спортиста. Колико је било значајно ово откриће говори чињеница да је то једини откривени саркофаг једног спортисте из Старе Грчке.
 |
| Олимпија (Фото: Pixabay/MemoryCatcher) |
У древном времену није било лако бити професионални спортиста. Уколико сте желели да вам спорт буде животно опредељење тада сте морали бити довољно богати да можете финансирати тренинг. Спортисти су морали да плаћају тренера, имају посебан режим исхране и довољно времена за тренирање. Тако да они никако нису имали времена за обрађивање земље или чување стоке. Спортисти су ишли од града до града, од фестивала до фестивала и живели су од спорта. Спортска надметања су у античком добу имала религијски карактер.
Један италијански форензичар, чија је специјалност проучавање древних костура, бавио се открићем из Таранта. Утврдио је да су зуби скелета били савршени, што у казује да је спортиста био веома здрав. Наиме, већина људи је у то доба јело житарице и поврће од којих су пропадали зуби. По структури костију утврђено је да се спортиста хранио плодовима мора и месом, илити високо протеинском храном, која је идеална за спортисте и данас. Био је висок нешто више од 167 cm и тежак око 72 kg.
 |
| Бацач диска (Илустрација: Pixabay/OpenClipartVectors) |
Богаство пронађене гробнице пружа нам доказе да је пронађени спортиста био победник и велика звезда свог времена. Пронађене амфоре поред скелета, које су представљале оно што данас представља златна медаља, су доказ томе. Међутим, треба напоменути да поменуте амфоре нису са Олимпијских игара, већ са Атинских игри.
Атинске игре биле су место за доказивање не би ли се спортисти прославили пре Олимпијаде. Одржавале су се у част бога Дионисиса. Овде су се делиле веома богате награде. Победник би добијао панатејске амфоре. То су биле велике посуде, лепо осликане за ту прилику и биле су пуне уља. Око 45 литара уља је стајало у једну, а победник би добијао од 40 па до 100 таквих. Такође, сматра се да су слике приказане на њима представљале спортове за које су додељиване.
На основу тога можемо закључити да је спортиста пронађен на југу Италије био учесник пентатлона (односно петобоја) који је тада обухватао дисциплине: трчање, скок у даљ, бацање диска, бацање копља и рвање. На једној његовој амфори се налази слика бацача диска, а на другој скакач у даљ.
У Олимпији је женама био улаз забрањен док су трајале игре. Међутим, у историјским изворима стоји да је спартанска принцеза Кинеска била победник игара, а она је то успела као власник кочија и коња за трке. Њој није било дозвољено да крочи у Олимпију иако је била власница. Жене су имале своје такмичење у Олимпији - Херајам. Ове игре су биле у част богиње Хере и баш као Олимпијске игре одржавале се на сваки четири године. За разлику од јачег пола, оне су се такмичеле обучене.
Олимпијске игре одржаване су у част бога Зевса и спортисти су се такмичили наги. Било је забрањено такмичење спортистима који нису говорили Грчки језик. Локални свештеници су били судије и они су имали посебна места са којих су надгледали игре, а неки су се налазили и на самом терену.
Спортиста из Тарантина је по изучавању форензичара био добар у бацању диска, али не и копља. Такође, био је добар скакач и није учествовао у панкратиону и боксу, али јесте у рвању.
Занимљиво је да су скакачи у даљ у рукама пре скока држали нешто налик данашњим теговима, а да им је музика фруле давала знак када је време за скок. На британском универзитету у Лафбору вршено је истраживање, на основу пронађеног скелета, какав би антички спортиста био наспрам савременог. Наиме, после вишемесечног испитивања дошло се до закључка да спортиста исте грађе као антички би скочио 50 cm мање. Тако да долазимо до закључка да ни сва савремена технологија која омогућује спортистима бољи пласман није надмашила старогрчку.
 |
| Олимпија (Фото: Pixabay/neufal54) |
У случају да после свих дисциплина и даље нема олимпијског победника, онда су се спортисти такмичили у спринту на 500 m. У Олимпији су и данас видљиви трагови одакле је трка почињала. Стари Грци су имали неку врсту направе од конаца која би спречила неког од спортиста да крене пре времена. У случају да се то деси, исти би био истучен и исмејан пред публиком. Што се тиче награде треба напоменути да се поред маслинове гранчице победнику додељивала и врпца од беле вуне.
Изгледа да је пронађени спортиста на југу Италије учествовао у тркама кочија. Међутим, сматра се да он сам није био возач већ да је био власник кочија и коња, па да је тако добио награду. Ово је била веома опасна дисциплина у којем слава није припадала тркачу већ власнику. Утрка је представљала микс моћи, богаства и политике. Ова дисциплина је била много опаснија него што ће бити после пар векова у Италији. Тркало се у круг арене, али између није постојала никаква препрека. Тако да би такмичари који падну са кочија или им коњи падну често остајали на месту мртви, јер се други такмичари нису "мучили" да их заобиђу.
Саркофаг атлете из Старе Грчке налази се у Арехеолошком музеју града Таранта.
У Античкој Грчкој није важио слоган да је важно учествовати, већ је било важно поебедити. Победник је могао бити само један, а пут до победе био је поплочан незамисливом суровошћу.
Уколико желите да сазнате занимљивости првих модерних Олимпијских игара онда притисните ОВДЕ.
Нема коментара:
Постави коментар