О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

14.06.2017.

Руски национални бренд

Сви волимо да је пијемо. Често је мешамо не би ли ублажили њен оштрар укус. Један је од симбола Русије. Њено име је - ВОТКА. Сазнајте интересанте чињенице о овом алкохолном пићу у даљем тексту.


Порекло


Иако, углавном вотку везујемо за Русију, до данас није тачно утврђено место њеног "рођења". Верује се да је вотка настала у западној Русији, Белорусији, Украјини (ако узмемо у обзир старе границе држава, онда ћемо углавном све ове области везати за нама драгу Русију) или Пољској. Први званични записи о вотки датариа из 1405. године и то у запису судског регистра у Пољској. Док се у највећој словенској земљи први пут ово жестоко алкохолно пиће званично помиње у декрету краљице Катарине I из 8.06.1751. године, којим се регулише власништво дестилерија вотке.

Пољаци су покушали да вотку региструју као свој бренд, јер се први пут спомиње у њиховим званичним записима, али у томе нису успели. Виљиам Васиљевич Похљопкин, руски историчар и гастроном, је на основу историјских извора доказао да Руси имају право на то, а не Пољаци. Међународни суд је претходно наведену тврдњу и потврдио. Занимљиво је да је поменути Виљиам написао и Историју вотке, али је и убијен хладним оружјем ( с 12 убода), а сматра се да је убица (који је до данас непознат) претходно оружје држао у пићу о коме је Виљиам написао књигу.

Сам назив вотке потиче од речи вода ( јер је мешавина алкохола и воде), а звали су је и "оно што клизи низ грло".

Руси и вотка


Руси конзумирају вотку ко ми ракију. Не може да прође весеље, свадба, рођење или сахрана без горке (тако је још Руси називају). Има је скоро у сваком руском дому. Она је део националне културе у Русији.

Вотка се у Русији једно време користила као незванична валута. Народ је размењивао робу, а с вотком су најбоље пролазили јер је имала највећу вредност и најзанимљивије је да се боље пролазило са плаћањем вотке него националном валутом. Међутим, ако сте помислили како је то "лудо", чекајте да чујете следеће. Наиме, током Велике економске кризе 1920-их година у Русији је дошло до несташице новца, па се етикета вотке користила као средство плаћања у Сибиру.

Прва фабрика омиљеног нам алкохолног пића је била у Санкт Петербургу. Отворио ју је руски грађанин немачког порекла 1863. године. Била је то фабрика чувене компаније Клер и к°.

Руси свом националном тренду направили и Музеј историје вотке који је у почетку био у граду на Неви, Санкт Петербургу, да би га касније пребацили у Москву. Налази се у зидинама Измајловског Кремеља. Наиме, у незваничним документима вотка се први пут спомиње у главном граду данашње Русије још у XV веку. Старе причу кажу да је прву вотку направио монах Исидор (из Чудовог манастира) још 1430. године  у московском Кремељу. У овом музеју можете сазнати како се вотка правила некада, па све до садашњих времена, али и коју улогу има у историји Русије и њених владара.

Руска влада је 1894. године направила бренд тзв. Вотка специјал. После је чувени Јосиф Стаљин потписао декрет Државног комитета одбране (22.08.1941. године) о дневној дози вотке за војнике у првој линији одбране, али је такође пијанство кажњавао смрћу. Михаил Горбачов је 1985. године забранио испијање вотке, не би ли се борио против алкохолизма. Руси су били огорчени, па су смислили и многе вицеве на ту тему. Један је чак говорио и о томе да је испред Кремеља толика гужва оних који чекају да убију Горбачова, па да је боље да тај план избришу из главе.

Колико Руси воле вотку најбоље доказују речи историчара Виктора Јерофејева:

"Вотка се показала моћнијом од православља, самодржавија и комунизма... Ако би се сабрало све време које су Руси посветили вотки, ако би се сјединили сви вотком подстакнути пориви руске душе, изражени у поступцима, фантазијама, безумним сновима, непрекидним вишедневним пијанствима, породичним катастрофама, убиствима и самоубиствима на фону алкохолизма, несрећним случајевима (угушити се у сопственој бљувотини, смрзнути се пијан, пасти кроз прозор), делиријуму, стиду при мармулуку - онда је јасно да под плаштом историје руске државе постоји једна сасвим друга тајна повест, чије значење до сада није разјашњено, као што ни смисао обожавања вотке још није одгонетнуто."

Данас је један од најбољих руских брендова вотке Руски стандард, а Руси су свом националном бренду направили и годишње такмичење у испијању истог.

Како се вотка проширила на друге континенте?


Иако је данас вотка једно од најпознатијих и омиљених пића широм света, некада се ретко пила ван граница Старог континента и то све до 1950-их година. Популарност вотке ће се проширити ван Европе из послератне Француске. Наиме. чак је и чувени Пабло Пикасо прокоментарисао да је после.рата држава петла имала тзв. тројство које су чинили: Брижит Бардо, модерни џез и пољска вотка.

Занимљиво је и да је до 1975. године продаја вотке надмашила чувени бурбон у САД. Наиме, вотка је преузела његов трон омиљеног алкохола, пре свега јер није остављала задах на алкохол својим верним купцима.


Надам се да ћете сада када знате нешто више о овом сјајном пићу, без мириса, укуса и боје, у њему још више уживети. Живели!


Нема коментара:

Постави коментар