О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

08.03.2017.

Драге даме желим вам срећан 8. март!

Данас је 8. март или Дан жена. Немојте олако схватити празник који прославља равноправност оба пола у економском, социјалном и политичком погледу, јер пут до те равноправности је био посут трњем. Та равноправност негде још није ни стигла, а борба за њу и даље траје. Сазнајте све о вашем дану и дајте свој максимум да свака жена у вашем окружењу буде равноправна и слобдна баш као и ви.



Како су живеле жене старог века?


Као што сам напоменула, пут ка равноправности није био ни мало лак. Међутим, у старом веку жене нису свуда биле "угњетаване". Можда је једна од највећих иронија света та да су жене, у сада већинским нама познатим муслиманским земљама, биле изједначене са јачим полом.

Египат је у тим древним временима био рај за жене. Наиме, старе Египћанке имале су пуну правну и пословну способност, поседовање приватне имовине, право на наследство, могле су да се разведу и траже своју имовину назад (укључујући мираз), итд. Као што знамо право гласа у древном Египту нико није имао, зато што је власт била централизована и до ње се долазило наследством.

И док су жене у Египту некада биле јаке, у колевци европске цивилизације, тачније Атини, ситуација је била тотално другачија. Атињанке нису чак сматране ни грађанима, већ само "бићима која продужавају врсту". Биле су затваране по кућама, а на улице су излазиле само у посебним приликама. Међутим, за Спартанке је ситуација била другачија. Оне су могле да поседују имовину и имале су своја права. Према томе, ко каже да је Спарта заостајала за атинским полисом, тај не зна баш све чињенице.

У старовековном Риму жене нису имале право гласа, нити су могле да служе војску, а ни да обављају неку државну функцију. По римском праву оне су биле "неспособне" и због тога су биле изједначене са децом и умно оболелим особама. Међутим, у каснијим годинама римске републике удата жена би задржавала своју имовину када уђе у брак.

Утицај религије на женска права


Средњи век је с правом сматран мрачним добом, а то се нарочито односило на женска права. Иако је на нашем старом континенту хришћанство тада нашло свој дом, то није помогло женама. 

Нема везе што Библија, књига стара толико година, равноправно гледа на полове, црква је то некако ограничила својим правним нормама. Ако жена није била из имућне племићке породице ( а често ни то није давало никакву предност), њој је знање било ускраћено или је добијала само кашичицу образовања у односу на јачи пол. Није битно да ли су оне у неким државама имале већа права, јер неписмене и неуке нису знале како да га користе без свог мушкарца. Ситуација се годинама мењала, па је све више жена било описмењено, али и даље су сматране слабијим полом. 

Почетак новог века и током читавог његовог раздобља ситуација за жене се неће значајно променити у односу на средњовековно раздобље. Међутим, овај период нам је дао једне од највећих жена икада које је историја упамтила као одличне владарке. Од државе до државе ситуација за жене је била различита, али не треба да мислите да су те разлике биле знатне. 

Сифражеткиње


Крајем XIX и почетком XX века у англосаксонским земљама јавио се овај женски покрет који је за циљ имао да и припаднице лепшег пола добију право гласа и уз помоћ тога да се боре за своја права.

Иако је овај покрет основан у САД, он је већи одјек имао у Уједињеном Краљевству. Наиме, жене у Британији које су биле сифражеткиње су биле сличне данашњим хулиганима. Мада, за разлику од њих, британске сифражеткиње су имале циљ који је био за опште добро човечанства. Тако су се Британке које су биле у овом познатом покрету везивале за пруге, подметале ватру у поштанским сандучићима, разбијале прозоре и излоге радњи, а понекад су чак постављале мање бомбе. 

Све њихове "хулиганске" акције су биле оправдане. Жене у Британији тог доба биле су за исту сатницу знатно мање плаћене од мушкараца, нису имале право гласа, а од њих се очекивало да дају свој максимум на радном месту. 

Уколико вас више занима ова тема онда треба да погледате филм Суфражеткиња, из 2015. године, који ће вам дочарати овај покрет у правом светлу.


Дан жена је мењао свој датум


Први пут се дан жена слави 28. фебруара 1909. године у САД и то након декларације коју је издала Социјалистичка партија Америке (веровали или не оваква партија је заиста деловала на тлу САД). Потом је у осмом месецу исте године одржана Међународна конференција жена социјалистичке Друге интернационале која је опчинила Немицу Лузи Циц. Понета идејама социјалисткиња САД, Немица је предложила организовање Међународног дана жена.

Међутим, надахнута Циц није могла ову фантастичну идеју да спроведе у дело, па ју је заменила њена сународница која је била позната феминистикиња и комунисткиња - Клара Цеткин. Она је била прва жена која је јавно предложила да се празнује дан жена. То је урадила у Дому омладине, у Копенхагену. Први пут се празник жена празновао 18. марта 1911. године у Аустрији, Немачкој, Данској, Швајцарској, али и жене других европских држава нису остале имуне на овај празник. Занимљиво је да је празник жена прихваћен у свим социјалистичким државама након што је револуционарка и феминисткиња Александра Колонтај убедила друга Владимира Лењина да Дан жена прихвати као државни празник. 

Данашњи датум, 8. март, је прихваћен 1917. године, а занимљиво је да су Уједињене нације тек 1975. службено почеле да обележавају овај датум.

Када је која држава доделила право гласа женама?


Наравно да овде нећу набрајати све државе на планети, али ћу се потрудити да ставим све оне нама знане, блиске и познате.
.
У Шведској је још давне 1718. године дозвољено право гласа женама на локалним и државним изборима. Међутим, прво је 1758. укинуто локално давање гласа женама, а потом и државно Уставом из 1771. године. Шведска ће ова права вратити 1919. године, а почеће са његовом применом тек 1921. 

У Данској и на Исланду жене су добиле право гласа 1915. године, док ће Летонија, Естонија, Пољска, Литванија, Руска Република и Украјинска Народна Република то учинити 1917. године. 

Аустрија и Немачка ће свом лепшем полу ту част учинити 1918., а наредне године су исто учиниле и Мађарска, Грузија, Луксембург, Холандија и Нови Зеланд. САД су исто учиниле 1920., а Велика Британија 1928. године.

Туркиње су се избориле за свој глас 1930. године, док су Францускиње, Италијанке, Југословенке и Јапанке то право добиле тек 1945. године. Жене из Белгије и Израела су ово право добиле три године након наших предкиња, а Кинескиње 1949. године. 

Грци су својим женама право гласа дали тек 1952., а Краљевина Лихенштајн 1984. године. Што се тиче модерне Швајцарске она је то на федерелном нивоу учинила 1971., док ће у свим кантонима то право гласа жене добити тек 1990. године.

У Саудијској Арабији и УАЕ право гласа женама је и даље ограничено. Прва држава је дала лепшем полу да гласа на локалном нивоу од 2015. године, док су УАЕ то учинили 2006. године.


Србија и женска права


Досетљиви мушкарци су давне 1918. године дали право гласа женама у Војводини на изборима за Велику Народну Скупштину односно за уједињене Војводине и Србије. После тога они су добијено право одузели српском лепшем полу. 

Право гласа ће жене вратити тек после Другог светског рата. Не само зато што је то био "тренд" тих година, већ и зато што се то право поклапало са идеологијом комунизма о једнакости. 

Након распада Југославије, све земље које су настале од њених бивших република нису уводиле никакве промене што се тиче женског гласа на изборима.

Закон није једнак за све


На крају, треба да напоменем да без обзира на добијено право гласа и једнакост, неке жене и даље то право немају захваљујући својој религији, породици или начину васпитања. Жене су спутаване, чак и у избору личног партнера.

Пре неколико дана прочитала сам књигу Лејла, силом удата коју је издала издавачка кућа Сезам Бук. Знам да има доста дела написаних на сличну тему, али мене је ова својом читљивошћу и једноставношћу освојила. Можда ме је највише привукла што се не дешава као Хиљаду чудесних сунаца ван нашег континета (иако јој стилски није достигла).

Читајући њене редове, нисам могла а да не приметим, да се на велику жалост ситуација у многим државама (па чак и у Европи) уместо ка бољем иде према горем. Давати националним или верским мањинама одређена права, не значи и поштовати све њихове чланове.



Књига говори о девојци која је рођена у Француској, али је Мароканског порекла. Радња се дешава пре неких тридесетак година и верујте ми да је бол њене душе истински дочаран. Међутим, ова књига је са срећним крајем, јер је она без обзира на патријахалну породицу успела да избори за своје право на слободу.

Требало би ову књигу да прочитате, јер ћете драге моје научити више да цените оно што имате - слободу избора и ваша права.


Према томе драге моје будите поносне, славите данас и уживајте у својој слободи, јер на велику жалост на овом свету има још много жена које немају ништа од горе наведеног. Немојте више да не излазите током избора, јер сматрате да ваш глас неће ништа променити - сетите се колико је жена дало свој живот и слободу само да би вам омогућило слободу бирања. Волите свој празник и тражите од других да вам га срдачно честитају, макар због свих оних жене које у прошлим временима о томе нису могле ни да сањају - јер су сматране нижим бићима. 

Нема коментара:

Постави коментар