О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

03.08.2016.

Потрага за Светим гралом

У XII веку широм Француске могле су се чути приче о мистериозном Светом гралу о којима су певали трубадури и писали песници. Биле су то пре свега приче о витештву и пустоловинама храбрих јунака чистог срца и душе. Ова реликвија је део келтске и норманске традициј, а представља пехар из којег је Исус Христ пио за  време Тајне вечере. Легенда се одржала до данашњих дана, а вера да оваква реликвија постоји и данас је веома присутна у људској свести.

Чувено дело сликара Дантеа Габријела Росетиа

Почетак мита


Први митови везани за грал описивали су га као тацну на којој се магично стварала храна. Годинама се прича мењала, па је грал добио облик светлећег камена. Да би на крају био учвршћен мит да је то посуда у облику пехара у којој се налази Исусова крв и могао ју је држати једино јунак чистог срца који је окајао све своје грехе.

Легенда каже како је грал у Рим донео свети Петар. Папе су га након тога пуна два века користили као свој путир. Друга пак легенда прича да је Јосиф из Ариматеја донео у Британију Свети грал и копље којим је прободен Исус. Шта се касније десило са гралом опиисано је у више легенди.

Међутим, историја не зна ни за једну нама познату особу из XII века која је заиста веровала да свети грал постоји, али сви ми знамо да је то доба било доба Крсташких ратова. Историјски записи сведоче да су се војници из поменутих ратова борили за своју веру, али и да су ишли у потрагу за реликвијама и чашћу пут Јерусалима.

Ричард Лавље Срце и Персифал


Прича о овом светом предмету је тесно повезана са јединм од највећих владара икада - Ричардом I, званог Ричард Лавље Срце. Рођен је 1157. године као син краља Хенрија II Плантагенита и Еленоре од Аквитаније. Познато је да је Ричард био више Француз него Енглез. Писао је песме на матерњем језику, а шале је збијао углавном на латинском, док енглески готово да није ни знао. Одрастао је у дворцима своје мајке у Француској као њен омиљени син. Волео је уметност, част и витештво.

У то доба, у Француској, живео је писац Кретјен де Троа. Овде треба напоменути да у то доба нико књижевна дела није сматрао као плод маште, већ да су била истинита. Наравно свако се писано дело развило из проверених и не проверених историјских извора. Тако је Кретјен написао прву легенду о гралу, тачније епску пустоловину о дивљем дечаку Персифалу од Велса који тражи божанско благо, односно грал. Писајући ово дело, француски писац се ослањао на велшку сагу о јунаку Придери. Прича каже да је Персифал постао витез и окајао све своје грехе, па потом кренуо у пустоловине. Лутајући тако разним земљама једном је налетео на краља рибара илити чувара грала. Поменути краљ је наиме боловао од мистериозне и веома болне ране коју може излечити само млади јунак чистог срца који ће га упитати "Коме грал служи'?". Видевши Персифала, краљ га је позвао у свој двор да се одмори и презалогаји нешто, надајући се да ће му баш он поставити питање због којег ће оздравити. Негде при карју вечере појавила се поворка људи који су ишли у реду један иза другог. Девојка која је била на крају носила је мистериозну светлећу посуду и стала је испред младог витеза. Међутим, он није ништа упитао краља, већ је само немо гледао у лепоту предмета који је девојка носила. Идућег дана, када се пробудио, Персифал је био сам у дворцу, као да претходно вече није ни постојало. После овог догађаја, Кретјенов јунак ће наставити да лута и током својих путешествија сазнаће шта је пропустио. Сазнавши истину, Персифал ће дуго година тражити краља рибара, а када га је напокон нађе, краљ ће оздравити, а Персифал ће постати нови чувар грала и сазнати да се ова најсветија реликвија хришћанства налази у самој души верника.

Ричард Лавље Срце, слика Мери-Џозефа Блондела

Да би вам појаснила зашто је Кретјенова епска пустоловина повезана са краљем Ричардом морам вам прво исписати у кратким цртама живот једног од највећих јунака XII века. Када је напунио 21. годину Ричард је угушио побуну која је била против њега и освојио до тада неосвојиву тврђаву Тајебур. Од тада ће га савременици сматрати најстрашнијим витезом свога доба. Пар година по овом догађају, многи племићи оптужиће Ричарда да им отима жене и кћери не би ли их прво он лично искористио, а потом давао и својим војницима да уживају у њима. Да овај податак није само део легенде и мита, говоре нам историјски извори у којима се помиње да је будући краљ признао бар једно ванбрачно дете. Многи сматрају да се Ричардова суровост родила пар година пре ових немилих догађаја илити 1167. године. Те године су му се разишли родитељи, јер је краљ Хенри II сматрао да његова жена Еленора окреће синове против њега, па ју је због тога ставио у притвор у којем ће бити до краљеве смрти. Да је Ричард био немилосрдан и киван према свом оцу говори и податак да се удружио са његовим непријатељима не би ли започео побуну против њега. Те побуне су прерасле у више оружаних сукоба у северној Француској из којих ће млад и вешт са мачем, Ричард, изаћи као победник и краљ Енглеске.

Док је носио круну свог покојног оца доживљавао је више менталних напада жестоког кајања. У тим моментима би себе јавно избичовао тражећи од бискупа покајање за своје грехе према оцу. Можда то вама данас изгледа чудно, али у то доба окајање греха је било веома битно, нарочито за витеза који држи до себе. Сваки витез је тежио чистоћи душе, а само искрено покајање је водило ка томе.

1187. године муслимански војсковођа Саладин је освојио Јерусалим и са тим чином у његовим рукама су се нашле две највеће реликвије хришћанског света - свети гроб и део крста на којем је био разапет Исус Христ. Због тога ће Ричард кренути у Трећи крсташки рат. Прикупио је велики број војника уз помоћ чувених речи Бернарда од Клервоа из Другог крсташког похода, а гласе: "О велики војниче, ратниче, сад имаш повод за који се можеш борити, а да неугрозиш своју душу. Повод за који је величанствено победити, а губитком се само може добити. Нудим ти одличну нагодбу. Понеси знак крста и у том ће ти тренутку сви греси које покајнички признаш бити опроштени. Цена није висока, а заслужићеш краљевство небеско."

Прелазићи Француским копном и обалама Средоземља, Ричард ће тек за око годину дана стићи до Палестине. Приче о овом великом витезу и ратнику брзо су се рашириле, тако да је већини војника била част борити се уз живу легенду. Убрзо по доласку, освојио је луку Акри и заробио је велики борј муслиманских војника. Тада је Ричард покушао да преговара са Саладином од којег је тражио новац и део крста на којем је био разапет Исус. Увидевши какво благо за хришћански свет има у својим рукама, муслимански војсковађа је покушао да уцењује Ричарда. Међутим, краљ Енглеске није хтео тако да преговара, па је више од 2000 муслиманских заробљеника погубио у једном дану. После овог крвавог догађаја Ричард је чуо приче да у околини, у једној пећини, живи пустењак који је видовит. Истог момента када се уверио да су ове приче истините кренуо је да потражи пустењака. Када се сусрео са њим овај му је рекао да напусти свету земљу, јер неће успети да је сада освоји и предао му је реликвију, део крста на којем је разапет Исус, коју је претходно тражио од Саладина. После седам дана од овог догађаја Ричард се вратио у Француску.

Седам година после повратка кући биће рањен стрелом у раме и добиће грангрену. Док је био болестан писао је свим својим непријатељима и молио их за опраштање свог зла које им је нанео. Умро је у 41. години живота. Интересантан је податак да је Ричард Лавље Срце у Енглеској провео све укупно само шест месеци, а у острвској држави се сматра јунаком нације.

Ко је ову легенду најбоље срочио у књижевности?


Најбољу легенду о гралу написао је немачки витез и песник Волфрам фон Ешенбах. Живео је у добу после Ричардове смрти. Наиме, његов Парцифал ( тако се звао Персифал у Немачкој верзији) је протестовао против Крсташких ратова, имао је брата муслимана који се давно изгубио, па је ишао у потрагу за њим. Да би схватили колики је значај овог дела из XIII века напоменућу да је то доба било познато по верској нетолеранцији. Наиме, тада је посејано семе звано Инквизиција. Верници који нису веровали у Христа, већ у Алаха или су се сматрали Мојсијевим слебденицима, били су непријатељи, па су се сходно томе гонили и убијали.

Волфрам је свој еп написао на основу предања провансалског песника који је наводно причу пронашао написану на арапском у Толеду. Занимљиво је да аутор твди у свом делу да грал чувају Темплаисе који су одмах сви изједначили са витешким редом Темплара.

Тврђава Монтсегур и Ото Ран


На југу Француске, на обронцима Пиринеја, налазила се у том добу земља Катара са својом тврђавом Монтсегур. Катари су били веома мирољубива хришћанска секта, али у доба верске нетолеранције нису се свидели поглаварима католичке вероисповести. Због тога је 1244. године извршена опсада, а потом и освајање овог утврђења од стране Крсташа. Неформалан је податак, да се баш у зидинама тврђаве Монстегур чувао свети грал.

Седам стотина година после пада тог утврђена на југу Француске, тачније 1931. године, немац Ото Ран је дошао у ово место које је некад припадало Катарима не би ли нашао Свети грал. Наиме, Ото је сматрао да се негде у пећинама око утврђења крије најсветија реликвија, пошто су је ту донела три Катарска витеза. После вишенедељног истраживања није успео да нађе реликвију, али наводно је нашао постоље на којем је стајала. Потом је отишао пут Париза и тамо је записао све што је открио. Књигу је објавио 1933. године под називом Крсташки рат против Светог грала. Међутим, сиромашном немачком писцу и у души археологу ово дело неће донети славу одмах. Живеће у беди до 1935. године када је примио анонимни позив из Немачке. Непознат човек га је замолио да дође у Берлин, јер је био очаран његовим делом и хтео је да финансира даље истраживање. Његова плата за писање наставка би износила месечно 1000 марака. Вративши се у своју отацбину открио је да је анонимни обожаватељ ни мање ни више него озлоглашени вођа Шуцштафела, нама свима познатијег као СС-а - Хајнрих Милер. Овде је битно напоменути да  је Ото Ран био хомосексуалац, а да је Милер био велики хомофоб и расиста.

Наиме, нацисти су веровали да грал припада аријевској раси и да су га они изгубили због расног мешања. Због тога је Хителер у обновио средњовековни дворац Вевелсбург у којем се окупљао сам врх СС-а за округлим столом, налик оном око којег су се окупљали средњовековни витези. Ту су се водиле полемике о томе где се сада налази грал и како га треба вратити аријевској раси. Самим тим нацистички вођа добио би моћ коју и заслужује, не би ли успешно водио рат који ће ускоро започети.

Милер је понудио Отону место у својој јединици. Међутим, млади писац је добио рок да море написати још две књиге на исту тему. Једну за 1937., а другу за 1939. годину. Ото је схватио да цена пријатељства са нацистима није ни мало ниска. Морао је да измишља и да пише оно што би они волели прочитати, без икаквог истраживања. Да ствар буде још гора, до Милера су дошле гласине о Отовој хомосексуалности, па је зато писца послао 1937. године да једно време буде чувар у једном од многобројних логора. Разлика између тог логора и осталих је била што су овде поред јевреја били смештени и интелектуалци, али и хомоскесуалци. Да би покушао да отклони гласине о себи, писац који је обожавао Свети грал писао је Милеру да жели да се ожени удовицом која има плавокосог сина од четири године. Међутим, пошто није могао до краја да иде у дубину своје лажи, 1938. године обавестио је свог надређеног да је венчање отказано.

"Нажалост, морам вас замолити да интервенишете код вође СС-а да без одлагања ме ослободи службе у СС-у. Разлози због којих сам донео ову одлуку тако су озбиљне нарави да их вам могу саопштити једино усменим путем", написао је у својој оставци легендарни истраживач грала. Шта је он открио Милеру не зна се ни данас. Гласине о његовој казни кажу да му је вођа СС-а наредио да изврши часно самоубиство или ће у супротном завршити у логору. Ото Ран је виђен последњи пут у зиму 1939. године у Куфштајну, Баварској, да се упутио према завејаној планини. Следећег дана нађен је замрзнут у снегу и уз њега су се налазиле две бочице од лекова.

Поштовалаци рада и дела Отона Рана верују да је он тада побегао и наставио да трага, под лажним именом, за гралом којег је на крају и пронашао. Иначе, управо је овај археолог инспирисао чувени филмски серијал о Индијани Џонсу.

Порекло речи грал


Иначе, за реч грал (graal) се не зна чијег је порекла. Додатак "свети" се не појављује у свим историјским записима. Међутим, ако San graal напишемо спојемо и раздвојимо после четвртог слова, добићемо две речи које бе у средњовековној Француској и Шпанији значиле - краљевска крв. Наиме, ако узмемо у обзир да се Исус у многим изворима спомиње као потомак краљевске лозе Давида, онда нам је претходна игра речи и слова много јаснија. Тако не треба да нас чуди што званично хришћанска црква никада није прихватила, али се ни супроставила, легенди о Светом гралу.




Нема коментара:

Постави коментар