О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

24.08.2016.

"Колонија достојанства" је место где се достојанство одузимало

Колонија достојанства ( у оригиналу: Colonia Dignidad) је функционисала као држава у држави. За четрдесет година само је пет особа успело да побегне са поседе ове секте која се са правом сматра најсуровијом у XX веку. Било је то место где је чилеанска тајна служба мучила своје затворенике и где су нацисти налазили уточиште.

Фото: Printscreen/Youtube

Оснивање колоније и Пол Шефер


У периоду диктатуре Аугуста Пиночеа на југу Чилеа, тачније 35 km од града Парал, окружена Андима, налазила се Колонија достојанства. Простирала се на 137 km²  и њоме је управљао самопрокламовани свештеник и бивши нациста Пол Шефер.

Шефер је рођен 1921. године у Зигбургу, у близини Бона. У Немачкој је био задужен за рад са малдима у Евангелистичкој цркви. Међутим, четредесетих година прошлог века је отпуштен са тог посла, па је радио као назависни проповедник. Оптужен је да је сексуално злостављао два дечака, па је због тога 1961. године побегао из своје домовине. Заједно са стотину осумњичених за сарадњу са нацистима основао је у Чилеу поменуту колонију.

Колонија је била представљена као пољопривредни пројекат на којем су радили њени чланови, који за то нису добијали никаква материјална средства. Такође, колонија је добијала донације и ослобођена је плаћања пореза.

Уточиште за озлоглашене нацисте и подршка Пиночеа


На први поглед ова колонија је била идилична. Њени становници су били обучени у баварску сељачку одећу и певале су се немачке народне песме. На њеном поседу налазила се школа, болница, ресторан, електрана и две писте за полетање и слетање. Чак је носила признање добротворне организације захваљујући болници у којој се лечило и локално становништво.

Међутим, право лице ове колоније је све супротно од идиле. Колонија достојанства је била секта и скровиште за одбегле нацисте. Овде су своје уточиште нашли и двојица озлоглашених нациста. Први је изумитељ покретних гасних комора (камиона смрти) - Валтер Рауф, а други је тзв. анђео смрти - Јозеф Менгеле.

Треба напоменути да је у почетку влада Чилеа игнорисала догађаје у Паралу, да би потом Пиноче направио сарадњу са колонијом. Колико је чврсто било ово пријатељство говори нам и податак да је међународна заједница слала захтеве у Чиле да се горе поменути нацисти изруче не би ли им се судила за њихова недела, али Пиноче је редовно игнорисао све захтеве који су му стизали на ту тему. Наиме, колонија је радила уз благослов државног вође, а шеф чилеанске тајне службе, генерал Мануел Контрерас је био чест гост на имању којим је руководио Шефер. Иначе, Мануле је одговоран за мучење 30.000 људи.

У Колонији достојанства је довожен велики број противника власти у Чилеу и ту су били мучени на најсвирепије начине, а потом би они који преживе мучење остајали да живе у њеним границама.

Стваран изглед колоније и живот у њој


Колонија достојанства била је окружена бодљикавом жицом, имала је торањ за надгледање поседа, рефлекторе по целом имању и хангаре с оружјем у којима се налазио и један тенк. Оно што је потакло многе да мисле да је колонија радила у сарадњи са немачком тајном службом је постојање бункера, тунела и мини фабрике за производњу делова за наоружање.

Унутар зидина колоније није било телефона, телевизије или календара. Дисциплина је била строга, а свако ко се није придржавао исте био би претучен, мучен и дрогиран. Наиме, секта је сматрала да дисциплина и батине духовно обгаћује људску душу. Грешницима би се давала терапија седативима и електро шоковима.

Мушкарци и жене били су раздвојени и свакодневно дрогирани. Родитељи нису причали са децом и нису знали своје супружнике. Наиме, у колонији је сексуални однос био строго забрањен међу њеним становништвом, сем за њиховог вођу. Тако да се често поставља питање откуд толики број деце у њој, поготово што се зна да су мушкарци узимали лекове не би ли угасили у себи све сексуалне жеље. Мушкарци су радили физичке послове, а жене су кувале, чистиле, спремале штале, док су неке биле и медицинске сестре.

Живело се по собама у којој је боравило пет до шест чланова колоније. Од "покретне имовине" сваки становник колоније је поседовао одело за рад, одело за одмор, пиџаму и недељну залиху доњег веша. Ципеле су током ноћи обавезно биле закључаване у ормарима. Увек се заједно доручковало, а мени је сваки дан био исти - шоља млека и парче хлеба са мармеладом.

Ако сте мислили да је ово најгоре што сте прочитали, чекајте да видити како су живела деца под палицом педофила Шефера. Они су трећег месеца по рођењу одвајана од мајки и одгајани су у вртићу колоније. Вођа колоније је једини имао право да борави са њима, сем васпитача. Зна се да је Шефер сексуално злостављао дечаке, а понекад и девојчице.

Прве оптужбе против колоније


Године 1966. са имања секте успео је да побегне Волфганг Милер. Први је изложио зверства која су се догодила унутар зидина Колоније достојанства. Добио је немачко држављанство и постао је новинар. Пошто никако није могао да заборави пакао који је проживео, постао је и активиста у Немачкој против колоније која му је некад била "дом". Милер је постао и председник фондације посвећене подршци жртвама у Чилеу.

Својим ангажовањем члан колоније који је успео да побегне из ње је ослободио још једну несретну душу која је морала да живи у Шеферовом паклу. Био је то Хајнц Кун, који је одмах при изласку из колоније потврдио сва злодела које је Милер претходно испричао и као доказ показао фотографије које су направљене унутар зидина колоније. Међутим, политичари су одбили све оптужбе против Колоније достојанства.

Распадање колоније и оптужбе против Шефера


Распадом Пиночеовог режима дошло је до распада и озлоглашене колоније. Међутим, то није био њен крај. Демократски Чиле није имао ништа против Шеферовог пакла. Колонија је 1991. године само променила има у Баварско село (у оригиналу: Villa Baviera) и у њој је живело око сто осамдесет становника који су се бавили пољопривредом и туризмом. Постојала је до 2013. године када се коначно угасила. Данас је овај комплекс има функцију хотела.

Деведесетих година прошлог века, након растурања колоније једанаест породица је тужило Шефера за сексуално злостављање. Одмах по сазнању за наведене оптужбе бивши нациста и вођа колоније је 1997. године побегао из свог раја. Ухапсиће га 2005. године у Аргентини. Потом ће бити осуђен на двадесет година затвора за силовање двадесеторо деце. Међутим, није издржао казну до краја. Шефер је преминуо 2010. године, у затвору у Сантјагу, од срчане болести  у својој 88. години живота.

Власти су успели да наговоре на сарадњу једног од Пиночеових помоћника. У питању је американац Мајкл Таунли. Његов отац је један од шефова Форда који је радио за Централно обавештајну агенциу САД (нама познатије као CIA) у Чилеу и Венецуели. Дизајнирао је собу за мучење у Колонији достојанства, а био је и плаћени убица тадашњег диктатора. Године 1976. био је оптужен за убиство бившег чилеанског Министра спољних послова Орланда Летелиера. Пошто је пристао да говори против озлоглашене колоније данас живи у САД у програму заштите сведока.

Злочини који се преписују да су се десили унутар колоније су:
  • масовно и организовано силовање деце
  • присилни рад
  • отмице
  • подршка диктатору
  • убиства
  • кријумчарење и производња оружја
  • привредни криминал
  • утаја пореза
Због злодела у Колонији достојанства до 2010. године осуђено је чак двадесет и шест особа. Године 2012. суд у Чилеу је ухапсио осморицу полицајаца и војника који се оптужују за киднаповање у време диктатора Пиночеа и одвођења жртви у колонију.

Уједињење жртава и отварање архива


Жртве колоније су после ослобођења постали физички, психички и социјални инвалиди. Уједињене чилеанске и немачке жртве траже путем суда милионску одштету, јер њихове државе нису ништа предузеле како би им правовремено помогле.

Априла 2016. године немачки Министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер је први министар на поменутој функцији који је признао погрешан поступак власти током постојања колоније у Чилеу. Јавно је признао да је немачка дипломатија од почетка шездесетих па све до средине осамдесетих година гледала кроз прсте о збивањима у колонији. Такође, отворио је архиву министарства из периода од 1986. до 1996. године и ставио је на располагању историчарима и припадницима седме силе. Треба напоменути да је архива пре 1985. година већ била отворена.

Можда се баш отварањем поменуте архиве дође до сазнања шта се десило са 1.100 људи који су нестали у Колонији достојанства.

Прича о колонији на великом платну


У априлу ове године у биоскопима се појавио филм Колонија ( оригинални назив: Colonia). Овај историјски романтични трилер прича причу о животу у Колонији достојанства. Радња се дешава у Чилеу, а главни лик Ема Востон покушава да открије где је одведен њен дечко после пуча којим је Пионче дошао на власт. Сазнавши да су га одвели у поменуту колонију она чврсто одлучује да ће да оде тамо и да покуша да га изведе из ње. У филму је приказан тежак живот становништва колоније.

Режисер Колоније је Флориан Галенберг, а поред Еме у филму једну од главних улога глуми и Данијел Брил. Погледајте трејлер за овај филм:




Нема коментара:

Постави коментар