О историји, чудним и лепим местима, књигама, као и свим оним споредним темама које чине овај живот савршеним.

20.07.2016.

"Кућа сећања и заборава" - Зашто се зло стално понавља?

Хтели ми то да признамо или не, зло је свуда око нас. Прихватили смо га као саставни део живота, као нешто што је неизбежно. Роман нашег књижевника Филипа Давида, Кућа сећања и заборава, у издању Лагуне, се бави пореклом и истраживањем зла кроз приче јунака који су га осетили онда када су требали да живе у свету маште и дечије игре.

Фото: Тара у свету чуда
Филип Давид кроз лик Алберта Вајса и његову тужну причу покушава да открије саму суштину зла. Алберт је Јеврејин који се због суровости Другог светског рата раздвојио од својих родитеља, који су одведени у Аушвиц, али несрећним околностима бега живот га је раздвојио и од млађег брата Елијаха. Филипов главни лик скоро сваку ноћ сања исти сан који га често прогони и у јави. Туга за млађим братом којег је изгубио у бегу претвара се у тугу која је већа од космоса. Међутим, Алберт не сматра да је његов бол највећи на свету.

"Али кога од нас из последње генерације преживелих тешке мисли и лоши снови нису прогонили? Имао сам и ја своје море, свој непрекидни, опсесивни сан, али то сам чувао у себи као нешто само моје."

У њему дубоко постоји нада да је његов брат жив, иако чињенице нису на тој страни. Као и свака душа која чезне за неким одговорима, које је скоро па немогуће пронаћи, почиње да верује у нереално. Читајући о људима са посебним моћима, који виде прошлост и могу да предвиде будућност, Алберт ће покушати и код једног од тих "свемогућих на планети" да нађе одговор само како би бол престао.... Тек касније ће спознати да је тај бол део њега.

"Али, шта би он без тог, без дубоког прожимајућег бола? У њему се чувају сећања на оца, мајку, Елијаха. Тај бол је све оно што је он сам, без тог бола он, Алберт Вајс, не постоји. А ни они до којих му је највише стало."

У роману, коју је добио Нинову награду 2014. године, су испричане још приче Соломона Левија, Мише Волфа и Уријела Коена. Сви они су Албертови пријатељи који су се упознали у зрелијим годинама живота. Соломан је после тужног детињства, које је обележено очевим грехом, трагао за божанском честицом зла. Након његове смрти Алберт ће сазнати из његовог тестамента шта је све крио од њега, али он га неће због тога осуђивати. Његов пријатељ није био из породице Леви, нити је током рата случајно преживео. Миша Волф се дуго представљао као Миша Бранков ни не слутећи да је дете Јевреја који су свој живот изгубили у логору на Сајмишту у Београду. Једна метална кутија ће променити његов живот из корена. Иначе, прича Мише Волфа забележена је и на великом платну 2012. године у филму Кад сване дан. Режисер Горан Паскељивећ је за овај филм написао сценарио заједно са Филипом Давидом. Уријел Коен је зло спознао рођењем, јер је из зла настао. Иако је био нежељено дете Уријел је постао највећа утеха својој сломљеној мајци. Чак и после рата он је осетио шта значи бити обележен због свог имена и презимена. Све ове животне приче су испреплетене злом које ће сваког читаоца прекрити тугом, али га и терати да спозна порекло и суштину зла.

"Да, то је било најужасније осећање: схватити да се неки такав злочин догађа без смисла и разлога, да смрт може задесити неког насумице одабраног међу хиљадама, случајно уловљеног на улици. А своје убице није ни познавао нити су они познавали њега, била је то потпуно апсурдна смрт, грозан злочин."

Филип Давид кроз цео роман преплиће сан и јаву, бол и наду, али даје нам увид и у неке страшне документоване злочине. Када узмете да га читате нећете моћи да га испустите из руке. Прочитаћете га у једном даху, а на зло ћете гледати из сасвим другог угла.

"Требало би измислити неки нови језик, чист, неокаљан, који би имао јасноћу, дубину, снагу, који би био способан да изрази права осећања. Такав језик, прецизан и снажан, престављао би најјачу одбрану од зла."



Нема коментара:

Постави коментар